Nemijina 9
9
Javno pokajanje narodno.
1Potom dvadeset četvrtog dana tog meseca skupiše se sinovi Izrailjevi posteći i u kostreti i posuvši se zemljom. 2I odvoji se seme Izrailjevo od svih tuđinaca, i stadoše te ispovedahu grehe svoje i bezakonja otaca svojih. 3I stajahu na svom mestu, te im se čitaše zakon Gospoda Boga njihovog četvrt dana, a drugi četvrt ispovedahu se i poklanjahu se Gospodu Bogu svom. 4A Isus i Vanije, Kadmilo, Sevanija, Vunije, Serevija, Vanije i Hananije popevši se na mesto podignuto za Levite vapijahu glasom velikim ka Gospodu Bogu svom. 5I rekoše Leviti Isus i Kadmilo, Vanije, Asavnija, Serevija, Odija, Sevanija i Petaja: Ustanite, blagosiljajte Gospoda Boga svog od veka do veka; i da se blagosilja ime Tvoje slavno i uzvišeno svrh svakog blagoslova i hvale.
6Ti si sam Gospod; Ti si stvorio nebo, nebesa nad nebesima i svu vojsku njihovu, zemlju i sve što je na njoj, mora i sve što je u njima, i Ti oživljavaš sve to, i vojska nebeska Tebi se klanja. 7Ti si Gospod Bog, koji si izabrao Avrama i izveo iz Ura haldejskog i nadeo mu ime Avraam; 8i našao si srce njegovo verno pred sobom, i učinio si s njim zavet da ćeš dati zemlju hanansku, hetejsku, amorejsku, ferezejsku i jevusejsku i gergesejsku, da ćeš dati semenu njegovom, i ispunio si reči svoje jer si pravedan.
9Jer si pogledao na muku otaca naših u Misiru, i viku njihovu video si na moru crvenom; 10i učinio si znake i čudesa na Faraonu i na svim slugama njegovim i na svem narodu zemlje njegove, jer si znao da su obesno postupali s njima; i stekao si sebi ime, kao što se vidi danas. 11I more si razdvojio pred njima, te pređoše posred mora suvim, i bacio si u dubine one koji ih gonjahu kao kamen u vodu. 12I u stupu od oblaka vodio si ih danju, a noću u stupu ognjenom svetleći im putem kojim će ići. 13I sišao si na goru sinajsku i govorio s njima s neba, i dao im sudove prave i zakone istinite, uredbe i zapovesti dobre. 14I obznanio si im subotu svoju svetu, i dao im zapovesti i uredbe i zakon preko Mojsija, sluge svog. 15I hleb s neba dao si im u gladi njihovoj, i vodu iz kamena izveo si im u žeđi njihovoj, i rekao si im da idu i naslede zemlju za koju si podigao ruku svoju da ćeš im je dati.
16Ali oni i oci naši uzobestiše se i otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše zapovesti Tvoje. 17Ne hteše slušati, i ne opominjaše se čudesa Tvojih koja si im činio, nego otvrdnuše vratom svojim, i u odmetu svom postavljaše sebi vođe da se vrate u ropstvo svoje. Ali Ti, Bože, koji opraštaš koji si žalostiv i milostiv, koji dugo trpiš i velike si milosti, nisi ih ostavio. 18I onda kad načiniše sebi tele liveno i rekoše: Ovo je tvoj Bog koji te je izveo iz Misira, i huliše veoma, 19ni onda ih radi velike milosti svoje nisi ostavio u pustinji; stup od oblaka nije odstupao od njih danju vodeći ih putem, niti stup ognjeni noću svetleći im putem kojim će ići. 20I dao si im dobri svoj duh da ih urazumljuje, i mane svoje nisi ustegao od usta njihovih, i vode si im dao u žeđi njihovoj. 21I četrdeset godina hranio si ih u pustinji, ništa im nije nedostajalo: odelo im ne ovetša i noge im ne otekoše.
22I dao si im carstva i narode, i podelio si ih po krajevima, jer naslediše zemlju Sionovu, zemlju cara esevonskog, i zemlju cara vasanskog; 23i umnožio si sinove njihove kao zvezde nebeske, i uveo si ih u zemlju za koju si rekao ocima njihovim da će ući u nju i naslediti je. 24I uđoše sinovi njihovi i naslediše zemlju, i pokorio si im Hananeje, stanovnike zemaljske i predao ih u njihove ruke, i careve njihove i narode zemaljske, da čine od njih šta im je volja. 25I tako uzeše tvrde gradove i zemlju rodnu, i naslediše kuće pune svakog dobra, studence iskopane, vinograde, maslinike i voćke mnoge, i jedoše i nasitiše se i ugojiše se, i blagovahu po velikoj Tvojoj dobroti.
26Ali Te razgneviše i odmetnuše se od Tebe: baciše zakon Tvoj za leđa i proroke Tvoje pobiše, koji im svedočahu da bi ih obratili ka Tebi i huliše veoma. 27Zato si ih davao u ruke neprijateljima njihovim koji ih mučaše. A kad u nevolji svojoj vikaše k Tebi Ti si ih uslišio s neba i po velikoj milosti svojoj davao si im izbavitelje, koji ih izbavljahu iz ruku neprijatelja njihovih. 28Ali čim otpočinuše, opet činiše zlo pred Tobom, zato si ih ostavljao u rukama neprijatelja njihovih da vladaju njima; a kad se obraćaše i vikaše k Tebi, Ti si ih uslišio s neba i izbavljao ih po milosti svojoj mnogo puta. 29I opominjao si ih da bi ih obratio k zakonu svom, ali oni behu obesni i ne slušaše zapovesti Tvoje i grešiše o Tvoje zakone koje ko vrši živ će biti kroz njih; i izmičući ramena svoja otvrdnuše vratom svojim i ne slušaše. 30I trpeo si ih mnogo godina opominjući ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim. 31Ali radi milosti svoje velike nisi dao da sasvim propadnu niti si ih ostavio, jer si Bog milostiv i žalostiv.
32Sada dakle, Bože naš, Bože veliki, silni i strašni, koji čuvaš zavet i milost, nemoj da je malo pred Tobom što nas snađe sva ova muka, careve naše, knezove i sveštenike naše i proroke naše i oce naše i sav narod Tvoj od vremena careva asirskih do danas. 33Ti si pravedan u svemu što nas je snašlo, jer si Ti pravo učinio, a mi smo bezbožno radili. 34I carevi naši, knezovi naši i oci naši ne izvršavaše zakon Tvoj niti mariše za zapovesti Tvoje i svedočanstva Tvoja, kojima si im svedočio. 35Jer u carstvu svom i u velikom dobru Tvom koje si im činio, i u zemlji prostranoj i rodnoj koju si im dao, ne služiše Tebi niti se povratiše od zlih dela svojih. 36Evo, mi smo danas robovi; i još u zemlji, koju si dao ocima našim da jedu rod njen i dobra njena, evo mi smo robovi u njoj. 37I ona rod svoj obilati rađa carevima koje si postavio nad nama za grehe naše, i koji gospodare nad našim telima i nad stokom našom po svojoj volji, te smo u velikoj teskobi.
38A radi svega toga činimo tvrd zavet i pišemo, a knezovi naši, Leviti naši, sveštenici naši pečate.
Currently Selected:
Nemijina 9: SRP1865
Highlight
Copy
Compare
Share
Want to have your highlights saved across all your devices? Sign up or sign in
PUBLIC DOMAIN
