Jov 29
29
Jov opisuje svoju pređašnju sreću.
1Još nastavi Jov besedu svoju i reče:
2O da bih bio kao pređašnjih meseca,
kao onih dana kad me Bog čuvaše,
3Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom,
i pri videlu Njegovom hođah po mraku,
4Kako bejah za mladosti svoje,
kad tajna Božija beše u šatoru mom,
5Kad još beše Svemogući sa mnom,
i deca moja oko mene,
6Kad se trag moj oblivaše maslom,
i stena mi točaše ulje potocima,
7Kad izlažah na vrata kroz grad,
i na ulici nameštah sebi stolicu:
8Mladići videći me uklanjahu se,
a starci ustajahu i stajahu,
9Knezovi prestajahu govoriti
i metahu ruku na usta svoja,
10Upravitelji ustezahu glas svoj
i jezik im prijanjaše za grlo.
11Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim;
i koje me oko viđaše, svedočaše mi
12Da izbavljam siromaha koji viče,
i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
13Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me,
i udovici srce raspevah;
14U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo,
kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
15Oko bejah slepom i noga hromom.
16Otac bejah ubogima,
i razbirah za raspru za koju ne znah.
17I razbijah kutnjake nepravedniku,
i iz zuba mu istrzah grabež.
18Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti,
i biće mi dana kao peska.
19Koren moj pružaše se kraj vode,
rosa bivaše po svu noć na mojim granama.
20Slava moja podmlađivaše se u mene,
i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
21Slušahu me i čekahu,
i ćutahu na moj savet.
22Posle mojih reči niko ne progovaraše,
tako ih natapaše beseda moja.
23Jer me čekahu kao dažd,
i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
24Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu,
i sjajnost lica mog ne razgonjahu.
25Kad bih otišao k njima, sedah u začelje,
i bejah kao car u vojsci,
kad teši žalosne.
Currently Selected:
Jov 29: SRP1865
Highlight
Copy
Compare
Share
Want to have your highlights saved across all your devices? Sign up or sign in
PUBLIC DOMAIN
