Luka 1:39-80

Odmah nakon toga Marija se spremila i žurno krenula u mjesto u brdovitom kraju Judeje. Ušla je u Zaharijinu kuću i pozdravila Elizabetu. Kad je Elizabeta začula Marijin pozdrav, dijete je u njoj poskočilo, a Elizabeta se ispunila Svetim Duhom. Na sav je glas uskliknula: »Ti si najblagoslovljenija od svih žena! I dijete koje ćeš roditi je blagoslovljeno! Čime sam zaslužila tu čast da majka mojega Gospodina dolazi k meni? Jer, čim sam začula tvoj pozdrav, dijete u mojoj utrobi poskočilo je od radosti. Blagoslovljena si jer si vjerovala da će se obistiniti ono što je rekao Bog.« Na to je Marija rekla: »Moja duša slavi Gospodina i moj duh se raduje u Bogu, mome Spasitelju, jer je pokazao brigu za svoju poniznu sluškinju. Da, od sada će me svi naraštaji zvati blagoslovljenom jer je Svemoćni učinio za mene velike stvari. Sveto je ime njegovo. Iz pokoljenja u pokoljenje iskazuje milost onima koji ga se boje. Svojom je rukom učinio silna djela: raspršio je one koji su u svom srcu oholi i umišljeni. Vladare je svrgnuo s njihovih prijestolja, a ponizne je uzvisio. Gladne je obasuo svakovrsnim dobrima, a bogataše poslao od sebe praznih ruku. Pomogao je svom slugi, Izraelu, sjetio se svoga milosrđa, kao što je zauvijek obećao našim precima, Abrahamu i njegovim potomcima.« Marija je ostala kod Elizabete oko tri mjeseca, a zatim se vratila kući. Kad je Elizabeti došlo vrijeme, rodila je sina. Svi su njezini susjedi i rodbina čuli da joj je Gospodin iskazao veliku milost i radovali su se zajedno s njom. Kad su osmoga dana nakon djetetovog rođenja došli da ga obrežu, htjeli su mu dati ime Zaharija, po ocu. No djetetova je majka rekla: »Ne! Zvat će se Ivan.« A oni su joj odgovorili: »Nitko se od tvoje rodbine ne zove tako.« Zatim su, služeći se znakovima, upitali oca koje ime želi dati djetetu. Zaharija je zatražio pločicu za pisanje i napisao: »Ime mu je Ivan.« Svi su se začudili. Istoga su se trena Zahariji otvorila usta i razvezao jezik te je počeo govoriti i slaviti Boga. Strah je obuzeo sve susjede i po cijelome judejskom gorju ljudi su prepričavali ove događaje. Svi koji su za njih čuli, razmišljali su o tome i govorili: »Što li će biti od ovog djeteta?« Jer, bilo je očito da je Gospodin s njim. Ivanov otac Zaharija ispunio se Svetim Duhom i počeo proročki govoriti: »Neka je blagoslovljen Gospodin, Bog Izraelov, jer je došao otkupiti svoj narod. Poslao nam je moćnoga Spasitelja iz roda svoga sluge Davida, kao što je davno obećao po svojim svetim prorocima. Obećao je da će nas spasiti od neprijatelja i iz ruku svih onih koji nas mrze; da će iskazati milost našim precima i sjetiti se svoga svetog zavjeta. To je bilo obećanje što ga je dao našem pretku Abrahamu: da će nas izbaviti iz ruku neprijatelja i dopustiti da mu služimo bez straha te da pred njim budemo sveti i pravedni dokle god živimo. Ti ćeš se, dijete moje, zvati prorokom Svevišnjega Boga jer ćeš ići pred Gospodinom, da mu pripremiš put. Donijet ćeš ljudima saznanje o spasenju kroz oproštenje njihovih grijeha. Zbog duboke samilosti našega Boga, osvanut će nam s visina nova zora, da obasja one koji žive u tami i strahu od smrti i da vodi naše korake na put mira.« Dječak je rastao i jačao u duhu. Živio je u pustinji sve do dana dok nije stupio pred izraelski narod.