Plač Jeremijin 3:1-57 - Compare All Versions

Podeli

Ja sam čovek koji je upoznao bedu; iskusio sam kako Bog kažnjava. Mene odvede, mene primora; hodam bez svetlosti, a tmina sve gušća. Lično mene on bije i tuče, njegovi udarci ne prestaju. Meso mi se cepa, koža mi puca; on lomi kosti moje. U ropski me jaram upregao, teškoće je na mene navalio, naterao da živim u tmini, mrtvac zatvoren doveka. Zazida me, izlaza mi nema; ja sam sužanj s teškim okovima. Vičem, vapim da mi on pomogne, ali on mi molitvu odbija. Tesanim kamenom me je zazidao, na sve strane zakrčio drumove, puteve. Kao medved na me vreba, kao lav se na me baca. Po bespuću goni me i komada, ostavlja me da bih tamo umro. Zapinje luk svoj i gađa, kao da sam ja meta njegovih strela. U nutrinu strele mi je sasuo, u moje telo duboko ih zario. Narod mi se vazda podsmeva, za porugu služim svima. On gorčinom mene hrani, pelenom me on napaja. Tera me da grizem kamen i zube moje lomi; u pepeo mene zakopava. Zaboravih šta je mir i zdravlje, više ne znam šta je život dobri. Nema meni još mnogo življenja, iščezla je moja nada u Gospoda. Mislim na svoje muke i potucanja, to mi je slično pelenu, slično otrovu. Mislim na to bez prestanka, duša moja sahne u meni. Nevolju nosim u srcu svome, ali gajim nadu u mislima: Nije nas nestalo jer nije prestala ljubav Gospodnja, jer nije presušilo milosrđe njegovo, oni se obnavljaju svakog jutra, vernost mu je zajamčena kao izlazak sunca. Kad Gospoda imam, ništa mi ne treba, i zato se uzdam u njega. Gospod je dobar prema čoveku koji se u Boga uzda, koji ga traži. Dobro je čekati ga smireno, očekivati spasenje od Gospoda. Najbolje je u mladosti svome se jarmu naučiti. Patniče, sedi usamljen i ćuti, Bog je to nametnuo. Poklonimo se do tla prašnjavoga, možda još ima nade. Ako nas tuče, neka tuče; ako nam se ruga, neka se ruga. Gospod ipak ima milosrđa, za večnost nas neće odbaciti; smilovaće se iako nas je rastužio, njegova je milost postojana; njemu nije milo da nas ponižava i da na ljude navaljuje tugu. Kada sužnje gaze mučitelji, kada duh im lome u tamnici, kada ljude lišavaju prava, kada se ukida što je Svevišnji ustanovio, kada se pravda izvrće na sudu, zar Gospod sve to ne vidi? Čovek kaže pa se i ne zbude, ali Gospod zapoveda i to biti mora. Kada Svevišnji odredi onda i nesreća i dobro dolazi. Zašto se buni čovek? Svako dobija prema grehu svome. Ispitajmo, razmotrimo puteve svoje, vratimo se Gospodu svome. Otvorimo svoja srca, molimo se Bogu nebeskome. Mi smo otpadnici, mi smo nepokorni, a ti nam praštao nisi. Gnevom si se zaogrnuo, gonio nas, ubijao, nisi štedeo. Oblakom si se zaogrnuo, naša molitva nije prodrla do tebe. Smetlište si od nas načinio, svi narodi su nas prezreli. Na nas su se iskezili svi naši dušmani. Prošli smo kroz propast i ruševine, živimo u strahu i zatiranju. Potoci suza iz mojih očiju teku zbog razaranja moga naroda. Suze moje teku bez prestanka, iz očiju liju i stati neće, dok nas ne pogleda i ne vidi Gospod sa nebesa. Žalost me razdire kad gledam očima šta se događa u gradu ženama. Kao pticu progone me stalno, a nemaju zašto da me mrze. Živoga me u jamu baciše i kamenjem zatrpaše. Voda mi se sklopi iznad glave, te pomislih: „Sa mnom je svršeno.“ Iz dubine, iz jame, o, Gospode, prizvah ime tvoje. Glas moj ti si čuo, poslušaj vapaje moje! Kad zavapih, ti se nađe blizu. Ti mi reče: „Nemoj se bojati!“

Ja sam čovek koji videh muku od pruta gneva Njegovog. Odvede me i opravi me u tamu, a ne na videlo. Samo se na me obraća, obraća ruku svoju po vas dan. Učini, te mi ostare telo i koža, potre kosti moje. Zazida me, i optoči me žučju i mukom. Posadi me u tamu kao umrle odavna. Ogradi me da ne izađem, i metnu na me teške okove. Kad vičem i vapim, odbija molitvu moju. Zagradi puteve moje tesanim kamenom, i prevrati staze moje. Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji. Pomete puteve moje, i razdre me, i uništi me. Nateže luk svoj, i metnu me streli za belegu. Ustreli me u bubrege strelama iz tula svog. Postah podsmeh svemu narodu svom i pesma njihova po vas dan. Nasiti me gorčinom, opoji me pelenom. Polomi mi zube kamenjem, uvali me u pepeo. Udaljio si dušu moju od mira, zaboravih dobro. I rekoh: Propade sila moja i nadanje moje od Gospoda. Opomeni se muke moje i jada mog, pelena i žuči. Duša se moja opominje bez prestanka, i poništila se u meni. Ali ovo napominjem srcu svom, te se nadam: Milost je Gospodnja što ne izgibosmo sasvim, jer milosrđa Njegovog nije nestalo. Ponavlja se svako jutro; velika je vera tvoja. Gospod je deo moj, govori duša moja; zato ću se u Njega uzdati. Dobar je Gospod onima koji ga čekaju, duši, koja ga traži. Dobro je mirno čekati spasenje Gospodnje. Dobro je čoveku nositi jaram za mladosti svoje. Sam će sedeti i ćutati, jer Bog metnu breme na nj. Metnuće usta svoja u prah, eda bi bilo nadanja. Podmetnuće obraz svoj onome koji ga bije, biće sit sramote. Jer Gospod ne odbacuje za svagda. Jer ako i ucveli, opet će se i smilovati radi mnoštva milosti svoje. Jer ne muči iz srca svog ni cveli sinove čovečje. Kad gaze nogama sve sužnje na zemlji, Kad izvrću pravicu čoveku pred Višnjim, Kad čine krivo čoveku u parnici njegovoj, ne vidi li Gospod? Ko je rekao što i zbilo se, a Gospod da nije zapovedio? Ne dolaze li i zla i dobra iz usta Višnjeg? Zašto se tuži čovek živ, čovek na kar za grehe svoje? Pretražimo i razgledajmo pute svoje, i povratimo se ka Gospodu. Podignimo srce svoje i ruke k Bogu na nebesima. Zgrešismo i nepokorni bismo; Ti ne praštaš. Obastro si se gnevom, i goniš nas, ubijaš i ne žališ. Obastro si si se oblakom da ne prodre molitva. Načinio si od nas smetlište i odmet usred tih naroda. Razvaljuju usta svoja na nas svi neprijatelji naši. Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje. Potoci teku iz očiju mojih radi pogibli kćeri naroda mog. Oči moje liju suze bez prestanka, jer nema odmora, Dokle Gospod ne pogleda i ne vidi s neba. Oko moje muči mi dušu radi svih kćeri grada mog. Teraju me jednako kao pticu neprijatelji moji nizašta. Svališe u jamu život moj i nabacaše kamenje na me. Dođe mi voda svrh glave; rekoh: Pogiboh! Prizivah ime Tvoje, Gospode, iz jame najdublje. Ti ču glas moj; ne zatiskuj uha svog od uzdisanja mog, od vike moje. Pristupao si kad Te prizivah, i govorio si: Ne boj se.

Ја сам човек који је видео невољу под шибом његовог беса. Он ме повео и натерао да ходам у тами, а не у светлости. Да, његова ме рука наново и наново ударала поваздан. Месо и кожу ми је истрошио, кости поломио, опсео ме и окружио горчином и невољом. Натерао ме да боравим у тами попут оних који су давно помрли. Оградио ме зидом, да не могу да изађем, тешким ланцима ме оковао. Па и кад вичем или запомажем, он се о моју молитву оглушује. Запречио ми путеве тесаним каменом, моје стазе искривио. Као медвед у заседи, као лав у скровишту, одвукао ме с пута и растргнуо, па оставио беспомоћног. Свој лук је натегао и ставио ме својим стрелама за мету. Бубреге ми је испробадао стрелама из свога тоболца. Постадох предмет подсмеха свем своме народу, поваздан ми певају ругалице. Чемером ме наситио и пеленом напојио. Зубе ми је каменицама поломио, у прашину ме угазио. Мојој души мир је одузет, заборавих шта значи срећа. Зато рекох: »Нестаде моја снага и оно чему сам се надао од ГОСПОДА.« Сећам се своје невоље и лутања, пелена и отрова, сећам их се добро, и душа ми је потиштена. Али ово дозивам у памет и зато се надам: Не престаје љубав ГОСПОДЊА, нема краја његовој самилости, обнављају се свакога јутра. Верност је твоја велика. »ГОСПОД је мој део«, моја душа каже, »зато ћу га чекати.« Добар је ГОСПОД онима који га ишчекују, ономе који га тражи; добро је мирно чекати спасење ГОСПОДЊЕ. Добро је за човека да свој јарам носи док је млад. Нека седи с миром и ћути, јер ГОСПОД га је ставио на њега. Нека лице загњури у прашину, јер можда још има наде. Нека пружи образ ономе ко га удара, нека се насити увреда. Јер, Господ не одбацује довека. Ако и зада бол, показаће самилост, јер велика је љубав његова. Јер, он људима нерадо доноси невољу и патњу. Када се ногама газе сви земаљски сужњи, када се човеку ускраћује правда пред лицем Свевишњега, када је човек оштећен у парници – зар то Господ не види? Ко може нешто да каже, и да тако буде, ако то Господ није заповедио? Зар и зла и добра не долазе на заповест Свевишњега? Зашто се жив човек жали на казну за своје грехе? Испитајмо своје путеве и истражимо их, и вратимо се ГОСПОДУ. Подигнимо своје срце и руке ка Богу на небесима. Бунили смо се и били непокорни, и ти нам ниси праштао. Гневом си се заогрнуо и гонио нас, без милости нас убијао. Заогрнуо си се облаком, да молитва не може да прође. Учинио си нас смећем и отпадом међу народима. Сви наши непријатељи над нама разјапише уста. Претрпесмо ужас и понор, разарање и слом. Потоци суза из очију ми теку због слома Кћери мога народа. Очи ће ми лити сузе без престанка, без одмора, док ГОСПОД са небеса не погледа и не види. Бол нанесен мојој души испразни ми очи од суза. Ловили су ме као птицу моји непријатељи без разлога. Хтедоше да ми живот докрајче у јами и камењем ме засуше, вода ми дође преко главе, па рекох: »Готов сам!« Тада из најдубље јаме твоме Имену завапих, ГОСПОДЕ, и ти чу мој глас: »Не затварај уши пред мојим запомагањем!« Близу си био кад сам ти завапио и рекао си: »Не бој се.«

Ја сам човек који је упознао беду; искусио сам како Бог кажњава. Мене одведе, мене примора; ходам без светлости, а тмина све гушћа. Лично мене он бије и туче, његови ударци не престају. Месо ми се цепа, кожа ми пуца; он ломи кости моје. У ропски ме јарам упрегао, тешкоће је на мене навалио, натерао да живим у тмини, мртвац затворен довека. Зазида ме, излаза ми нема; ја сам сужањ с тешким оковима. Вичем, вапим да ми он помогне, али он ми молитву одбија. Тесаним каменом ме је зазидао, на све стране закрчио друмове, путеве. Као медвед на ме вреба, као лав се на ме баца. По беспућу гони ме и комада, оставља ме да бих тамо умро. Запиње лук свој и гађа, као да сам ја мета његових стрела. У нутрину стреле ми је сасуо, у моје тело дубоко их зарио. Народ ми се вазда подсмева, за поругу служим свима. Он горчином мене храни, пеленом ме он напаја. Тера ме да гризем камен и зубе моје ломи; у пепео мене закопава. Заборавих шта је мир и здравље, више не знам шта је живот добри. Нема мени још много живљења, ишчезла је моја нада у Господа. Мислим на своје муке и потуцања, то ми је слично пелену, слично отрову. Мислим на то без престанка, душа моја сахне у мени. Невољу носим у срцу своме, али гајим наду у мислима: Није нас нестало јер није престала љубав Господња, јер није пресушило милосрђе његово, они се обнављају сваког јутра, верност му је зајамчена као излазак сунца. Кад Господа имам, ништа ми не треба, и зато се уздам у њега. Господ је добар према човеку који се у Бога узда, који га тражи. Добро је чекати га смирено, очекивати спасење од Господа. Најбоље је у младости своме се јарму научити. Патниче, седи усамљен и ћути, Бог је то наметнуо. Поклонимо се до тла прашњавога, можда још има наде. Ако нас туче, нека туче; ако нам се руга, нека се руга. Господ ипак има милосрђа, за вечност нас неће одбацити; смиловаће се иако нас је растужио, његова је милост постојана; њему није мило да нас понижава и да на људе наваљује тугу. Када сужње газе мучитељи, када дух им ломе у тамници, када људе лишавају права, када се укида што је Свевишњи установио, када се правда изврће на суду, зар Господ све то не види? Човек каже па се и не збуде, али Господ заповеда и то бити мора. Када Свевишњи одреди онда и несрећа и добро долази. Зашто се буни човек? Свако добија према греху своме. Испитајмо, размотримо путеве своје, вратимо се Господу своме. Отворимо своја срца, молимо се Богу небескоме. Ми смо отпадници, ми смо непокорни, а ти нам праштао ниси. Гневом си се заогрнуо, гонио нас, убијао, ниси штедео. Облаком си се заогрнуо, наша молитва није продрла до тебе. Сметлиште си од нас начинио, сви народи су нас презрели. На нас су се искезили сви наши душмани. Прошли смо кроз пропаст и рушевине, живимо у страху и затирању. Потоци суза из мојих очију теку због разарања мога народа. Сузе моје теку без престанка, из очију лију и стати неће, док нас не погледа и не види Господ са небеса. Жалост ме раздире кад гледам очима шта се догађа у граду женама. Као птицу прогоне ме стално, а немају зашто да ме мрзе. Живога ме у јаму бацише и камењем затрпаше. Вода ми се склопи изнад главе, те помислих: „Са мном је свршено.“ Из дубине, из јаме, о, Господе, призвах име твоје. Глас мој ти си чуо, послушај вапаје моје! Кад завапих, ти се нађе близу. Ти ми рече: „Немој се бојати!“

Ја сам човек који је упознао невољу од прута гнева његовог. Он ме је водио и одвео у таму, а не на светлост. Само ме притиска сваки дан и подиже руку своју. Учини да ми тело остари, кожа моја и поломи кости моје. Опколи ме и зазида, отровом ме прели, постави ме у таму као мртваце вечне, огради ме да не изађем, окове ми отежа. Кад вичем и преклињем, он одбија молитву моју. Преградио је путеве моје каменом тесаним, закрчио је стазе моје. Постао ми је као медвед у заседи, као лав у скровишту. Одвуче ме с путева мојих, раздера ме и уништи. Затегао је лук свој и поставио ме је као мету. Устрелио ме је у бубреге стрелама из тобоца његовог. Постадох подсмех целом народу свом, ругалица свакодневна. Горчином ме нахрани, пелином ме напоји. Поломи кременом зубе моје, пепелом ме посу. Одузе мир души мојој, не знам за срећу. Тада рекох: „Оде снага моја и надање у Господа.” Сети се невоље моје и страдања мога, пелина и горчине. Стално се тога сећа и вене душа моја. Ово чувам у срцу свом и зато се надам: нису нестале милости Господње, није нестало милосрђе његово. Понављају се сваког јутра, велика је истина твоја. Говори душа моја: „Господ је наследство моје, зато се у њега уздам.” Добар је Господ онима који се у њега уздају, души која га тражи. Добро је мирно чекати спасење Господње. Добро је човеку да носи јарам од младости своје. Нека седи сам и нека ћути кад му он додели. Нека управи праху уста своја, можда има наде! Нека подметне образ свој оном који га удара, нека се поругом засити, Господ не одбацује заувек. Ако казни, он се и смилује по великој милости својој. Не мучи из срца свог и не уцвели синове човечје! Кад се ногама газе сви сужњи на земљи, кад изврћу правицу човеку пред лицем Свевишњег, кад су мучили човека у парници његовој, зар не види Господ? Ко је рекао и то се догодило а да Господ није заповедио? Не долази ли из уста Свевишњег и зло и добро? Зашто се жале живи људи? Свако за свој грех! Испитајмо и претражимо путеве своје и Господу се вратимо. Подигнимо срца своја и руке своје ка Богу који је на небесима. Одступали смо и напорни били, а ти не прашташ. Обавио си ме гневом и гонио нас, убијао и ниси штедео. Обавио си се облаком да не продре молитва. Начинио си сметлиште од нас и нечистоћу међу народима. Разваљују на нас уста своја сви непријатељи наши. Задеси нас страх, јама, пропаст и уништење. Потоци суза теку из очију мојих због пропасти кћери народа мог. Очи моје лију сузе без престанка, јер престанка нема док Господ не погледа и види с неба. Око моје мучи душу моју због свих кћери града мога. Стално ме као птицу прогоне низашта непријатељи моји. Сручише у јаму живот мој и камењем је затрпаше. Дође ми вода преко главе тако да рекох: „Погибох!” Тада сам, Господе, призивао име твоје из јаме најдубље. Ти ту чу глас мој: „Не затварај уво своје од уздаха мога!” Пришао си ми у дан кад сам позвао и рекао си: „Не бој се!”