Римљанима 9:19-33

Сад ћеш ми рећи: „Зашто онда још прекорева?” Јер ко може да се супротстави његовој вољи? Та ко си ти, човече, да се препиреш с Богом? Хоће ли рукотворина говорити свом творцу: „Зашто си ме тако начинио?” Или зар лончар нема власти над иловачом – да од исте смесе начини једну посуду за част, а другу за срамоту? А шта ћемо рећи ако је Бог, желећи да покаже свој гнев и да обзнани своју моћ, с великом стрпљивошћу поднео посуде гнева, прављене за пропаст, да би истовремено обзнанио богатство своје славе на посудама милости, које је унапред приправио за славу; као такве позвао је и нас, не само од Јудејаца него и од многобожаца, као што и говори код Осије: „Народ који није мој народ назваћу својим, и ону која није вољена назваћу вољеном, и догодиће се да ће се на месту где им је речено: ‘Ви нисте мој народ’, баш онде назвати синовима живог Бога.” А Исаија виче за Израиљ: „Ако број синова Израиљевих буде као морски песак, спашће се ипак само остатак, јер Господ ће своју реч спровести на земљи, испуниће је без одлагања.” И као што је Исаија прорекао: „Да нам Господ Саваот није оставио потомство, постали бисмо као Содома и били бисмо изједначени с Гомором.” Шта ћемо, дакле, рећи? Многобошци, који нису тежили за праведношћу, постигли су праведност, и то праведност од вере, а Израиљ, тежећи закону праведности, није достигао тај закон. Зашто? Зато што није настојао да га достигне вером, него делима; спотакоше се на камен спотицања, као што је написано: „Ево постављам на Сион камен спотицања и стену саблазни, и ко у њега верује, неће се постидети.”