Римљанима 7:1-17

Или не знате, браћо – говорим онима који познају закон – да закон има власти над човеком док је жив? Удата жена, наиме, везана је законом за мужа док је он жив; ако пак муж умре, разрешена је од закона којим је везана за мужа. Стога ће се звати прељубница ако за мужевљева живота пође за другог човека; ако пак умре муж њен, слободна је од закона и није прељубница ако пође за другог човека. Тако сте и ви, браћо моја, посредством Христова тела умртвљени за закон, да припадате другоме, васкрсломе из мртвих, да донесемо плод Богу. Јер, кад смо били у телу, у нашим удовима дејствовале су грешне страсти, које је закон побуђивао, тако да смо доносили плодове смрти. А сад смо ослобођени од закона пошто смо умрли ономе који нас је потчињавао, тако да сад служимо у новом духу, а не у старом слову. Шта ћемо, дакле, рећи? Да ли је закон грех? Далеко од тога. Али ја сам грех познао само посредством закона; јер не бих знао за прохтев да закон није казао: „Не пожели!” Грех је у заповести нашао повод и у мени изазвао сваки прохтев; јер грех је без закона мртав. И ја сам некад живео без закона; а кад је дошла заповест, грех је оживео. Ја пак умрех и нађе се да ме је заповест, која је имала да ме води у живот, довела до смрти. Грех ме је, наиме, добивши повод у заповести, завео и баш њоме убио. Закон је сам по себи свет, и заповест је света, и праведна, и добра. Значи ли то да је добро мени послало смрт? Далеко од тога. Него грех, да би се показао као грех, посредством доброга издејствовао ми је смрт, да би грех – посредством заповести – постао преко сваке мере грешан. Знамо, наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени.