Псалми 22:1-21

Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Далеко си од спасења мога и речи вапаја мога. Боже мој! Вапим дању, а ти не одговараш, и ноћу, али ми починка нема. Ти си Свети, боравиш у химнама Израиљевим. У тебе су се уздали оци наши, уздали су се и ти си их избављао. Теби су вапили и избављали се, у тебе су се уздали и нису се посрамили. А ја сам црв, а не човек, ругло сам људима и презир народу. Сви који ме гледају ругају ми се, кревеље се уснама и машу главом: „Он се у Господа уздао! Нека га спасе, нека га избави ако га воли!” Ти си ме из утробе извадио, ти си ме смирио на грудима мајке моје. Предан сам теби од утробе, од мајчиног крила ти си мој Бог. Не удаљуј се од мене јер је невоља близу, а никога нема да помогне. Опколише ме јунци бројни, бикови васански ме окружују. На мене су чељусти развалили, као лав који прождире и риче. Разлио сам се као вода, Расуле су се све кости моје. Срце ми је као восак постало, у грудима мојим се растопило. Снага моја се као цреп сасушила, језик мој се уз непца прилепио, стављаш ме у прах смртни. Опколи ме чопор паса, руља зликоваца ме окружи, прободоше руке моје и ноге моје, могао бих избројати све кости своје. Они не гледају и ликују. Одећу моју деле међу собом и за огртач мој коцку бацају. А ти, Господе, не удаљуј се од мене! Снаго моја, у помоћ ми похитај! Избави од мача душу моју, њу, једину, из шапа псећих.