Јеврејима 7:11-28

Да је, дакле, било савршенства посредством левитског свештенства, јер је народ под њим добио закон, каква би још потреба била да се поставља други свештеник по реду Мелхиседековом и да се не зове по реду Ароновом? Кад се, наиме, мења свештенство, мора доћи и до промене закона. Јер за кога се ово говори припадао је другом племену – од којега нико није служио жртвенику. А сасвим је очевидно да је Господ наш потекао из Јудиног племена, а о свештеницима из овога племена Мојсије није ништа рекао. Још више и потпуније је јасно кад се по сличности с Мелхиседеком поставља други свештеник, који то није постао по закону телесног прописа, него по сили неуништивог живота. Јер се за њега сведочи: „Ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом.” Укида се, наиме, пређашња заповест зато што је била слаба и бескорисна, јер закон није ништа усавршио, а уводи се боља нада, којом се приближавамо Богу. И уколико не бива без заклетве – јер су они други постали свештеници без заклетве – он пак са заклетвом – посредством онога који му говори: „Закле се Господ и неће се покајати: ‘Ти си свештеник довека!’”, утолико је и Исус постао јемац бољег савеза. И они су у великом броју постали свештеници зато што им смрт не дозвољава да остану; овај пак има непролазно свештенство зато што он остаје довека. Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи – да се моли за њих. Нама је, наиме, и доликовао такав првосвештеник – који је свет, безазлен, неокаљан, одвојен од грешника и који је постао више од небеса; који нема свакодневно потребу – као првосвештеници – да приносе жртве прво за своје сопствене грехе, а затим за грехе народа; јер је он то учинио једном засвагда кад је принео самога себе. Закон, наиме, поставља слабе људе за првосвештенике, а реч заклетве, дате после закона, Сина који је довека савршен.