Посланица Римљанима 9:19-33

Сада ћеш ми рећи: »Зашто нас онда и даље окривљује? Ко да се одупре његовој вољи?« Али, ко си ти, човече, да се препиреш с Богом? Зар ће творевина рећи творцу: »Зашто си ме овако направио?« Па, зар грнчар нема власт над глином да од исте смесе направи једну посуду за част, а једну за срамоту? А шта ако је Бог, желећи да искали гнев и обзнани своју силу, с великом стрпљивошћу подносио посуде гнева одређене за пропаст да би обзнанио богатство своје славе на посудама милосрђа, које је унапред припремио за славу – на нама које је позвао, не само између Јудеја него и између незнабожаца? Као што каже у Осији: »Својим народом назваћу народ који није мој и невољену вољеном« и: »На оном месту где им је речено: ‚Нисте мој народ‘, биће названи ‚синови Бога живога‘.« А Исаија виче о Израелу: »Ако народа Израеловог буде колико и морског песка, ипак ће се спасти само Остатак. Јер, Господ ће ускоро и потпуно спровести своју Реч на земљи.« И као што је Исаија пророковао: »Да нам Господ над војскама не остави потомство, постали бисмо као Содома и на Гомору бисмо личили.« Шта ћемо, дакле, рећи? Да су незнабошци, који нису тежили за праведношћу, стекли праведност – праведност која долази од вере. А Израел, који је тежио закону праведности, није достигао тај закон. Зашто? Зато што се није трудио да га достигне вером, него делима. Спотакли су се о камен спотицања, као што је записано