Псалми 22:1-21

Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Далеко су од спасења речи мога ридања. Боже мој, вапијем дању, а ти не одговараш, и ноћу, али нема ми починка. Ти си Свети који царује међу хвалама Израеловим. У тебе су се наши праоци уздали, уздали се, и ти их избавио. Вапили су к теби, и спасавали се, у тебе се уздали, и нису се постидели. А ја сам црв, а не човек; људи ме вређају, народ презире. Сви који ме виде, исмевају ме, ругају ми се и одмахују главом: »У ГОСПОДА се узда – нека га ГОСПОД спасе. Нека га избави ако му је омилио.« А ти си ме извео из мајчине утробе, испунио ме уздањем већ на грудима мајке. На тебе се од мајчине утробе ослањам; ти си Бог мој још откад сам јој у трбуху био. Не буди далеко од мене, јер невоља је близу, а никога да помогне. Многи бикови ме опколише, снажни бикови башански окружују ме. Уста су разјапили на мене лавови што плен раздиру и ричу. Као вода се изливам, све ми се кости ишчашиле. Срце ми као восак, у мени се истопило. Грло ми се осушило као суд грнчарски, језик за непце залепио. У смртни прах си ме положио. Пси ме опколише, чопор зликоваца око мене кружи. Руке и ноге ми прободоше, све кости своје пребројати могу. Гледају ме и ликују. Моју одећу разделише међу собом и бацише коцку за моје одело. Али ти, ГОСПОДЕ, не буди далеко од мене! Снаго моја, у помоћ ми похитај! Душу ми избави од мача, живот драгоцени од псећих шапа. Спаси ме из лављих уста, услиши ме пред роговима бивољим.