Пословице 8:1-13

Зар мудрост не зове? Зар умност не диже свој глас? Она стоји на висовима дуж пута, где се стазе сусрећу; крај градских капија, на улазима, из свега гласа виче: »Вас позивам, људи, својим гласом род људски. Ви лаковерни, стекните разборитост, ви нерезумни, уразумите се. Слушајте, јер о важним стварима ћу говорити, својим уснама казиваћу што је право. Моја уста зборе истину, опакост је одвратна мојим уснама. Правичне су све речи мојих уста, ниједна није крива ни изопачена. Проницљивима све су оне праве, исправне онима који имају знање. Моје поуке узмите место сребра, знање место сувог злата. Јер, мудрост је вреднија од драгуљâ – шта год да пожелите, није јој равно. »Ја, мудрост, станујем с разборитошћу, знање и промишљеност поседујем. Страх од ГОСПОДА јесте мрзети зло. Мрзим охолост и бахатост, опако понашање и лажљива уста.