3. Мојсијева 6:8-30

ГОСПОД рече Мојсију: »Овако заповеди Аарону и његовим синовима: ‚Ово је закон за жртву паљеницу: Нека жртва паљеница остане на жртвенику сву ноћ до јутра и нека ватра на жртвенику непрекидно гори. Нека онда свештеник обуче своју ланену одећу и ланено доње рубље и уклони пепео у који је ватра на жртвенику претворила жртву паљеницу и одложи га крај жртвеника. Потом нека свуче ову одећу и обуче другу и пепео однесе на чисто место ван табора. Ватра на жртвенику нека непрекидно гори – нека се не гаси. Нека свештеник сваког јутра дода дрва на ватру, наслаже на њу жртву паљеницу и спали лој жртава за заједништво. Нека ватра непрекидно гори на жртвенику – нека се не гаси.‘« »‚Ово је закон за житну жртву: Нека је Ааронови синови приносе пред ГОСПОДА пред жртвеником. Нека свештеник заграби шаку белог брашна и уља од житне жртве и сав тамјан који је на жртви и то спали на жртвенику као знамен-жртву, пријатан мирис ГОСПОДУ. Оно што преостане нека поједу Аарон и његови синови. Нека то једу без квасца и на светом месту, у дворишту Шатора састанка – нека се не пече с квасцем. То сам им дао као њихов део од жртава спаљених ватром, а пресвето је као и жртва за очишћење и жртва за кривицу. То сме да једе сваки Ааронов мушки потомак из поколења у поколење као свој редован део од жртава ГОСПОДУ спаљених ватром. Ко год то дотакне, постаће свет.‘« ГОСПОД још рече Мојсију: »Нека Аарон и његови синови принесу ову жртву на дан свога помазања: једну десетину ефе белог брашна као редовну житну жртву – пола од тога ујутро, а пола увече. Спреми је с уљем, у тигању. Донеси је добро измешану и принеси као житну жртву, изломљену на комаде, пријатан мирис ГОСПОДУ. Нека је спреми онај Ааронов син који треба да га наследи као помазани свештеник. Ово је ГОСПОДЊА трајна уредба. Нека се сасвим спали. Свака свештеничка житна жртва нека се сасвим спали – нека се не једе.« ГОСПОД рече Мојсију: »Кажи Аарону и његовим синовима: ‚Ово је закон за жртву за очишћење: Нека се жртва за очишћење коље пред ГОСПОДОМ, на месту где се коље жртва паљеница. Она је пресвета. Свештеник који је приноси нека је и једе – нека је једе на светом месту, у дворишту Шатора састанка. Шта год дотакне њено месо, постаће свето. Ако њена крв попрска одећу, опери је на светом месту. Земљани суд у ком је месо кувано нека се разбије, а ако је кувано у бронзаном суду, нека се он ориба и испере водом. Сме да је једе свако мушко из свештеничке породице. Она је пресвета. Али ниједна жртва за очишћење чија је крв унета у Шатор састанка да би се у Светињи извршио обред помирења не сме да се једе – нека се спали.‘«