Посланица Галаћанима 2:1-7

Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им – посебно оним угледнијима – изложио еванђеље које проповедам међу незнабошцима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас. Што се тиче оних који су важили за угледне – какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости – мени ти угледни нису ништа додали. Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима.