Псалми 22:1-21

Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?! Далеко си од мога спасења, и од речи вапаја мојега. Боже мој, вапим дању, а ти не одговараш; ноћу, али нема ми одмора. А ти си онај Свети, престо ти је на хвалама Израиљевим. У тебе су се наши преци уздали, уздали се и ти их избави. Теби су вапили и избављени били, у тебе се уздали и нису се осрамотили. А ја сам црв, а не човек, ругло људима, презир народа. Ко год ме види, тај ми се руга, цере ми се и машу главама: „У Господа се уздао, нека га он избави, кад у њему радост налази.“ Јер ти си ме извукао из утробе мајчине, на грудима мајке дао ми починак. Теби сам предан од мајчина крила, од утробе мајчине ти си Бог мој. Не удаљуј се од мене, јер невоља је близу, а помоћника нема. Окружише ме многи бикови, бикови ме васански опколише. На мене су чељуст раширили, као лав што раздире и риче. Попут воде живот ми истиче, све су ми се кости разглавиле, срце ми је ко восак постало, и топи се у мојим грудима. Снага ми се као цреп сасуши, језик ми је уз непце прионуо; у смртни си ме прах ставио. Јер пси су ме, ево, опколили, окружила ме чета зликоваца, руке су ми и ноге пробили. Све кости своје избројати могу, а они ме гледају и зуре у мене. Моје хаљине деле међу собом, коцку бацају за моју одећу. Не удаљуј се од мене, Господе, снаго моја, пожури ми у помоћ, душу моју избави од мача, и мој живот од канџи паса. Избави ме од лавље чељусти, и од рогова биволових!