Isaiah 9:1-21

Ali neće biti mrak što nju guši kao u vremenu prethodnom, kad je obezvredio zemlju zavulonovsku i zemlju neftalimsku, a potonji će proslaviti put što vodi ka moru s druge strane Jordana, Galileju mnogobožačku. Narod koji po tami hoda, veliku je svetlost ugledao, nastanjene u zemlji sena smrtnoga, svetlost ih jarka obasja. Radost si uvećao; pred tobom se raduju kao u žetvenoj radosti, kao što se vesele kada plen dele; jer jaram na nj natovaren i obramicu na njegovom ramenu, šibu progonitelja njegova, ti si polomio kao u dan madijanski. Ta, svaka cokula maršira u metež, i plašt se natapa u krvi, te će biti za vatru hrana razgorela. Ta, nama se muško dete rodilo, nama je sin dat; vlast je njemu na ramenu. I on će se zvati: Divni Savetnik, Bog Silni, Otac Večni, Vladar Mirotvorni. Rasprostiranju vlasti i miru neće biti kraja na prestolu Davidovu i na carstvu njegovu, da ga sredi i da ga utvrdi u pravu i u pravednosti od sada i do veka. Revnost Gospoda nad vojskama to će učiniti. Gospodar je reč poslao Jakovu i ona je među Izrailjce pala. I sav narod nju će upoznati, Jefremovci i stanovništvo Samarije, koji govore srcem nadmenim i oholim: „Ako su opeke pale, gradićemo od tesana kamena; divlje smokve su sasečene, kedre ćemo tamo podići.“ A Gospod razmešta protiv Resina protivnike njegove i podbada neprijatelje njegove, Arameju spreda, Filistejce straga, te Izrailj proždiru svojim ustima. Uza sve to gnev se njegov umiriti neće i ruka mu ispružena ostaje. Ipak se narod obratio nije onom koji ga je udario, i Gospoda nad vojskama potražili nisu; te je Gospod odsekao od Izrailja glavu i rep, granu i rogoz, u jedan dan. Starešina i lice ugledno – to je glava, a prorok koji naučava laž – to je rep. Koji ovaj narod vode, oni zavode; koji bivaju vođeni, oni propadaju. Zato se Gospodar njegovim mladićima radovati neće, njegovoj sirotinji i udovicama smilovati se neće. Zato što je sav narod opak i zao, na sva usta bezumno govore. Uza sve to gnev se njegov umiriti neće i ruka mu ispružena ostaje. Zato što se opakost kao požar rasplamsala, bodlje i trnje proždire, šumski čestar je upalila, oblaci dima se podižu. Zemlja plamti od jarosti Gospoda nad vojskama, i narod kao hrana za požar postaje: ni svog brata niko ne poštedi. Ždere s desna i opet je gladan; guta s leva i opet sit nije. Čovek jede svoga bližnjeg meso: Manasijevci Jefremovce, Jefremovci Manasijevce, a zajedno oba na Judejce.

Knjiga proroka Isaije 9:1-21