Psalmi 74:1-17
Psalmi 74:1-17 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Зашто си нас, Боже, одбацио заувек? Пламти гнев твој на овце паше твоје! Опомени се сабора свога који си стекао давно, који си откупио за наследство своје и горе Сион, на којој си се настанио! Управи кораке своје ка рушевинама вечним, све је у светињи непријатељ разорио. Противници твоји урлају на месту сабора твога, знакове победничке поставише као ознаке. Изгледају као они који секиром уздигнутом густу шуму крче. Резбарију су секиром и маљем разбијали. Огњем спалише светињу твоју, оскрнавише до темеља стан имена твога. У срцу свом рекоше: „Уништимо их скупа! Спалите сва светилишта Божја у земљи!” Не видимо ознаке своје, нема више пророка и нико од нас не зна докле ће тако бити. Докле ће се, Боже, душмани ругати? Да ли ће непријатељ довека презирати име твоје? Зашто повлачиш руку своју? Испружи десницу своју из рамена и њих уништи! Бог је цар мој од давнина, посред земље спасење чини! Ти си раставио море силом својом, сатро си главе неманима морским! Ти си главу смрскао крокодилу и за храну дао зверима пустињским. Ти си отворио изворе и потоке, ти си исушио реке које не пресушују. Твој је дан и твоја је ноћ, ти си поставио светлост и Сунце. Ти си утврдио све границе земље, ти си лето и зиму створио.
Psalmi 74:1-17 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Зашто нас довека одбаци, Боже? Зашто твој гнев тиња против стада твога пашњака? Сети се свога народа, који си давно купио, племена које си откупио да буде твој посед, ове горе Сион, на којој си боравио. Скрени своје кораке ка вечним рушевинама, ка свем разарању које непријатељ учини у светилишту. Рикали су твоји душмани на месту нашег састанка с тобом, знак своје победе поставили. Као човек што секиром витла по гуштари, секирама и ћускијама скршише све даске изрезбарене. Твоје светилиште спалише до земље, оскврнавише боравиште твога Имена. Помислише: »Хајде да их докраја сатремо.« И спалише сва места састанка с Богом у земљи. Не видимо више своја знамења, нема више пророкâ, нико од нас не зна докле ће овако. Докле ће те вређати душманин, Боже? Зар ће ти непријатељ погрђивати Име довека? Зашто суспрежеш руку, своју десницу? Дигни је са својих груди, докрајчи их! Али Бог је мој цар од давнина, он спасење доноси на земљу. Ти си својом силом расколио море, разбио главе неманима у води. Ти си левијатану смрскао главе, дао га за храну створењима пустињским. Ти си врела и потоке отворио, ти си пресушио реке непресушне. Дан је твој, а и ноћ је твоја, ти си поставио месец и сунце. Ти си одредио све међе земљине, ти си створио лето и зиму.
Psalmi 74:1-17 Novi srpski prevod (NSPL)
Zašto si nas, o, Bože, odbacio doveka? Zašto da se jarost tvoja puši na stado tvoje paše? Priseti se svoje zajednice što si je od davnina stekao, plemena svoga nasledstva koje si otkupio – gore Sion na kojoj si prebivao. Korake svoje okreni ka ruinama večnim, svemu čemu je naudio protivnik u Svetinji. Dušmani tvoji riču usred tvog mesta sastanka, postaviše zastave svoje za znakove. Poznati su kao čovek što sekiru na šipražje diže; i onda sekirom i polugama sve rezbarije lomi. Svetilište tvoje do tla spališe, opoganiše Prebivalište imena tvog. U srcu su svome rekli: „Hajde da ih sasvim potlačimo!“ Spalili su sva Božija mesta sastanka u zemlji. A naše znakove videli nismo, ni proroka još nema, i nikoga s nama ko bi znao – dokle? Dokle će se, o, Bože, rugati dušmanin? Hoće li protivnik doveka tvoje ime da prezire? Zašto ruku svoju, baš svoju desnicu, povlačiš? Iz nedara svojih izvuci je i satri ih! A Bog car moj je od davnina, posred zemlje spasonosna dela čini. Silom svojom ti si more razdelio, u vodama smrskao si glave morskim nemanima. Levijatanu si glave razdrobio, narodima uz obalu za hranu si ga dao. Ti si dao da nabuja i vrelo i potok, ti si nepresušne presušio reke. Tvoj je dan, baš kao i noć; ti si postavio i mesec i sunce. Ti si zemlji odredio svaku među; i leto i zimu načinio ti si.
Psalmi 74:1-17 Нови српски превод (NSP)
Зашто си нас, о, Боже, одбацио довека? Зашто да се јарост твоја пуши на стадо твоје паше? Присети се своје заједнице што си је од давнина стекао, племена свога наследства које си откупио – горе Сион на којој си пребивао. Кораке своје окрени ка руинама вечним, свему чему је наудио противник у Светињи. Душмани твоји ричу усред твог места састанка, поставише заставе своје за знакове. Познати су као човек што секиру на шипражје диже; и онда секиром и полугама све резбарије ломи. Светилиште твоје до тла спалише, опоганише Пребивалиште имена твог. У срцу су своме рекли: „Хајде да их сасвим потлачимо!“ Спалили су сва Божија места састанка у земљи. А наше знакове видели нисмо, ни пророка још нема, и никога с нама ко би знао – докле? Докле ће се, о, Боже, ругати душманин? Хоће ли противник довека твоје име да презире? Зашто руку своју, баш своју десницу, повлачиш? Из недара својих извуци је и сатри их! А Бог цар мој је од давнина, посред земље спасоносна дела чини. Силом својом ти си море разделио, у водама смрскао си главе морским неманима. Левијатану си главе раздробио, народима уз обалу за храну си га дао. Ти си дао да набуја и врело и поток, ти си непресушне пресушио реке. Твој је дан, баш као и ноћ; ти си поставио и месец и сунце. Ти си земљи одредио сваку међу; и лето и зиму начинио ти си.
Psalmi 74:1-17 Sveta Biblija (SRP1865)
Zašto se, Bože, srdiš na nas dugo; dimi se gnjev tvoj na ovce paše tvoje? Opomeni se sabora svojega, koji si stekao od starine, iskupio sebi u našljednu državu, gore Siona, na kojoj si se naselio. Podigni stope svoje na stare razvaline: sve je razrušio neprijatelj u svetinji. Rièu neprijatelji tvoji na mjestu sabora tvojih, svoje obièaje postavljaju mjesto naših obièaja. Vidiš, oni su kao onaj koji podiže sjekiru na spletene grane u drveta. Sve u njemu što je rezano razbiše sjekirama i bradvama. Ognjem sažegoše svetinju tvoju; na zemlju obalivši oskvrniše stan imena tvojega. Rekoše u srcu svojem: potrimo ih sasvijem. Popališe sva mjesta sabora Božijih na zemlji. Obièaja svojih ne vidimo, nema više proroka, i nema u nas ko bi znao dokle æe to trajati. Dokle æe se, Bože, rugati nasilnik? hoæe li dovijeka protivnik prkositi imenu tvojemu? Zašto ustavljaš ruku svoju i desnicu svoju? Pruži iz njedara svojih, i istrijebi ih. Bože, care moj, koji od starine tvoriš spasenje posred zemlje! Ti si silom svojom raskinuo more, i satro glave vodenim nakazama. Ti si razmrskao glavu krokodilu, dao ga onima koji žive u pustinji da ga jedu. Ti si otvorio izvore i potoke, ti si isušio rijeke koje ne presišu. Tvoj je dan i tvoja je noæ, ti si postavio zvijezde i sunce. Ti si utvrdio sve krajeve zemaljske, ljeto i zimu ti si uredio.