Psalmi 144:2-8 - Compare All Versions

Podeli

Он је милост моја, утврђење моје, заштита моја и избавитељ мој, штит мој који ме брани и покорава народ мој. Господе, шта је човек па да га упознајеш и син човечји да га пазиш? Човек је као дашак, дани његови су као сена која нестаје. Господе, пригни небеса своја и сиђи! Дотакни брегове и задимиће се! Севни муњом и растерај их, одапни стреле своје и збуни их! С висине пружи руке своје, избави ме и изведи из вода силних и из руке туђинске! Њихова уста лажи говоре, а десница им је десница лажи.

Он је моја љубав и тврђава, моје утврђење високо и избавитељ, мој штит иза ког се склањам. Он ми народе потчињава. Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало, син човечији, да о њему мислиш? Човек је као дашак, његови дани као сенка која нестаје. Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи, планине додирни, и задимиће се. Севни муњом и моје непријатеље распрши, своје стреле одапни и створи пометњу међу њима. Посегни руком са висина, истргни ме и избави из силних вода, из руку туђинаца, чија уста говоре лажи, чија се десница лажно заклиње.

milosrđe moje i tvrđava moja; moje utočište i moj izbavitelj; moj štit, onaj u kome utočište nalazim i koji mi moj narod pokorava. O, Gospode, šta je čovek da za njega mariš i ljudski potomak da se sa njim baviš? Čovek tek je dahu nalik i dani mu blede kao senka. O, Gospode, nebesa svoja spusti, pa da siđeš i dotakneš brda da se puše! Zasevaj munjom, neka se rasprše! Strele svoje baci, neka se razbeže! Sa visina ruke pruži, izbavi me; izvadi me iz bujica i iz ruku dece tuđinaca; onih što ustima svojim obmanjuju i desnicom svojom zaklinju se lažno.

милосрђе моје и тврђава моја; моје уточиште и мој избавитељ; мој штит, онај у коме уточиште налазим и који ми мој народ покорава. О, Господе, шта је човек да за њега мариш и људски потомак да се са њим бавиш? Човек тек је даху налик и дани му бледе као сенка. О, Господе, небеса своја спусти, па да сиђеш и дотакнеш брда да се пуше! Засевај муњом, нека се распрше! Стреле своје баци, нека се разбеже! Са висина руке пружи, избави ме; извади ме из бујица и из руку деце туђинаца; оних што устима својим обмањују и десницом својом заклињу се лажно.

Dobrotvor moj i ograda moja, utočište moje i Izbavitelj moj, Štit moj, Onaj u koga se uzdam, koji mi pokorava narod moj. Gospode! Šta je čovek, te znaš za nj, i sin smrtnoga, te ga paziš? Čovek je kao ništa; dani su njegovi kao sen, koji prolazi. Gospode! Savij nebesa svoja, i siđi; dotakni se gora, i zadimiće se. Sevni munjom, i razagnaj ih; pusti strele svoje, i raspi ih. Pruži ruku svoju s visine, izbavi me i izvadi me iz vode velike, iz ruku tuđinaca, Kojih usta govore ništavne stvari, i kojih je desnica desnica lažna.