Psalmi 103:13-18
Psalmi 103:13-18 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Као што се отац смилује на децу своју, тако се Господ смилује на оне који га се боје. Он зна састав наш и сећа се да смо прах. Дани су човекови као трава: цветају као цвет у пољу. Чим дуне ветар на њега, нестане, не памти га више ни место његово. Међутим, милост Господња је вечна, вечна је над онима који га се боје и правда његова над синовима синова њихових, над онима који савез с њим чувају, који памте и испуњавају заповести његове.
Psalmi 103:13-18 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Као што се отац сажали на децу, тако се и он сажали на оне који га се боје. Јер, он зна како смо саздани, сећа се да смо прах. А човек – његови дани су као трава. Као пољски цвет цвета, ветар преко њега пређе, и нема га, и више га се не сећа његово место. А љубав ГОСПОДЊА од вечности је до вечности на онима који га се боје и његова праведност на деци њихове деце, на онима који се држе његовог Савеза и сећају се да његове налоге извршавају.
Psalmi 103:13-18 Novi srpski prevod (NSPL)
Kao kad se otac na decu sažali, sažali se Gospod bogobojaznima. Jer on zna kako smo građeni i seća se da smo tek prašina. Poput trave čovekovi su dani, poput cveta na livadi što cveta; vetar zaduva i već je nestao, više ga se i ne seća mesto gde je bio. A milost je Gospodnja oduvek i zauvek na bogobojaznima i pravednost njegova na njihovim potomcima; na onima koji drže njegov savez, koji pamte njegove propise i izvršavaju ih.
Psalmi 103:13-18 Нови српски превод (NSP)
Као кад се отац на децу сажали, сажали се Господ богобојазнима. Јер он зна како смо грађени и сећа се да смо тек прашина. Попут траве човекови су дани, попут цвета на ливади што цвета; ветар задува и већ је нестао, више га се и не сећа место где је био. А милост је Господња одувек и заувек на богобојазнима и праведност његова на њиховим потомцима; на онима који држе његов савез, који памте његове прописе и извршавају их.
Psalmi 103:13-18 Sveta Biblija (SRP1865)
Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji ga se boje. Jer zna graðu našu, opominje se da smo prah. Dani su èovjeèiji kao trava; kao cvijet u polju, tako cvjeta. Dune vjetar na nj, i nestane ga, niti æe ga više poznati mjesto njegovo. Ali milost Gospodnja ostaje od vijeka i do vijeka na onima koji ga se boje, i pravda njegova na sinovima sinova, Koji drže zavjet njegov, i pamte zapovijesti njegove, da ih izvršuju.
