Knjiga o Jovu 20:1-29
Knjiga o Jovu 20:1-29 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
Тад одговори Софар Намаћанин говорећи: „Мисли моје ме нагоне да одговорим, избијају из мене. Чуо сам прекор који ме срамоти, али дух мога разума одговориће. Зар не знаш да одувек, откако је човек на земљи, Слава грешника кратко траје и радост зликовца као трен? Кад би се уздигао до небеса и главом дотакао облаке, нестао би заувек као поган његова. Који су га видели питаће: ‘Где је он?’ Као сан ће ишчезнути без трага, нестаће као утвара ноћна. Око које га је гледало неће га више гледати, место његово неће га гледати. Деца ће његова просити од сиромашних и руке његове враћаће оно што је приграбио. Иако му је тело бујало младошћу, и оно ће у праху лежати. Злоћа му је била слатка у устима његовим, њу је сакрио под језик свој, Чува је и не пушта њу, него је задржава у грлу свом. Ипак ће се јело његово у утроби распасти, постаће отров змијски. Благо које је прогутао избљуваће, Бог ће му га из трбуха истерати. Отров змијски сисаће, убиће га гујин отров. Неће гледати потоке ни реке по којима теку мед и млеко. Добитак ће враћати и неће зарадити, надокнадиће оно што је узео и неће уживати Јер је тлачио и угњетавао сироте и куће отимао које није зидао. Похлепи његовој није било краја, зато му срећа неће трајати. Прождрљивост му је бескрајна, па благо неће сачувати. Усред изобиља биће у невољи, рука свих сиромашних удариће га. Кад буде пунио трбух свој, послаће на њега Бог силину гнева свог, пустиће као пљусак ту храну на њега. Кад буде бежао од оружја гвозденог, прострелиће га лук бронзани. Он извлачи стрелу која му је леђа пробила, сјајно гвожђе вири из жучи његове, куд год пође страх га обузима. Сва тама му је сачувана у ризници, гута га огањ ни од кога распирен и ко остане у шатору његовом пропашће. Небеса ће открити грех његов, и земља устаје против њега. Приходи куће његове пропашће, нестаће у дану гнев његов. То је доделио Бог човеку зликовцу и такво му наследство оставља због речи његових.”
Knjiga o Jovu 20:1-29 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Тада одврати Цофар Наамац: »Моје ме мучне мисли нагоне да одговорим због оног што у себи осећам. Чујем прекор који ме вређа, па ме разум тера да одговорим. Свакако знаш како је од давнина, откад је човек стављен на земљу: да је ликовање опакога кратког века, да радост безбожника траје само трен. Макар му гордост досеже до неба и глава му додирује облаке, попут свог измета, заувек ће нестати. Они који га видеше, говориће: ‚Где је?‘ Он одлеће као сан, да се више не нађе, као ноћно привиђење одагнан. Око које га је видело више га неће видети, његово место више га неће гледати. Деца ће му од сиротиње тражити помоћ; својим рукама ће вратити што је отео. Младалачка крепкост његових костију с њим ће у прашину лећи. Иако је зло слатко у његовим устима, па га под језиком крије, иако пази да га не прогута, па га у устима чува, храна му у желуцу постаје кисела, у змијски отров у њему се претвара. Избљуваће богатство које је прогутао, Бог ће му га истерати из желуца. Змијски отров ће сисати, убиће га језик љуте гује. Потоке неће видети, ни реке којима тече мед и млеко. Плод свога труда вратиће непоједен, у добити од трговања неће уживати, јер је тлачио и сатирао сиромахе, отимао куће које није дигао. Нема краја његовој похлепи, неће га спасти благо његово. Ничег више нема што би прождро, благостање му неће потрајати. Усред обиља велика мука ће га снаћи, свом силином јад се оборити на њега. Кад свој желудац напуни, Бог ће свој гнев пламтећи на њему искалити и засути га кишом удараца. Ако гвозденом оружју и измакне, пробошће га стрела бронзана. Из својих леђа он је извлачи, блистави шиљак из своје жучи. Ужас га спопада, потпуна тмина на блага му вреба. Прогутаће га огањ ни од кога подјарен и прождрети све у шатору његовом. Небеса ће његову кривицу разоткрити, земља против њега устати. Кућу ће му однети поплава, водена бујица на дан Божије срџбе. Такву је судбину Бог одредио опакоме, то је наследство које му је Бог доделио.«
Knjiga o Jovu 20:1-29 Novi srpski prevod (NSPL)
A Sofar iz Namata je odgovorio ovim rečima: „Ako je tako, nemirne me misli moje teraju da odgovorim, jer u meni vri. Uvređen sam prekorom koji sam čuo, pa sad uzvraćam u duhu mog razumevanja. Elem, znaš li da je tako od davnina, od kako je ljudski rod na zemlju stavljen: prekratka je radost zlikovaca i za časak sreća bezbožnika. Sve i da se stasom digne do nebesa, da mu glava oblake dosegne, ishlapiće doveka ko sopstveni izmet, i pitaće: ’Gde je?’, oni što su ga viđali. Poput sna će ispariti i neće ga naći, prognaće ga kao noćno priviđenje. Oko koje ga je gledalo videti ga više neće; zavičaj ga njegov više neće videti. Njegovi će se sinovi dodvoravati siromasima, a on će rukama svojim vraćati od bogatstva svoga. Kosti su mu pune mladalačke snage koja će sa njime u prah leći. Neka mu je i slatko zlo u ustima njegovim, što ga skriva pod jezikom svojim; neka ga štedi, neka ga ne pušta, neka ga pod nepcem rastapa; ta njegova hrana u crevima, u utrobi njegovoj će se pretvoriti u otrov kobre. Povratiće iz stomaka svoga blago progutano, Bog će mu ga izbaciti. Otrov kobri sisa, ubiće ga jezik otrovnice. U potoke gledati neće, u brzake reka od meda i masla. Vratiće šta je oteo, neće moći to da proguta; uživati neće dobra svoje trgovine. Jer je tlačio i zapostavljao siromahe, harao je kuću koju zidao nije. Njegov stomak ne zna šta je dosta, spokoja mu nema u onome za čim žudi. Neće imati šta više da proždere i zato mu imanje neće potrajati. I kada bude pun obilja biće u nevolji, stići će ga ruka svakog stradalnika. Ali dok bude punio stomak svoj, Bog će mu poslati plamen gneva svoga, kao kišu na creva njegova. I dok beži od gvozdenog oružja, probošće ga strela luka bronzanoga. Kada je izvuče, kada mu izađe iz leđa i ko munja iz žuči njegove, doći će na njega užas. Sva je tama sačuvana za njegovo blago, proždraće ga plamen neraspiren, zlo naneće preživelom šatora njegovog. Nebesa će razotkriti njegovu krivicu, zemlja će se podići na njega. Poplavljena biće letina kuće njegove, otplavljena u dan Božijega gneva. Takva je od Boga sudbina za zlikovca, bogomdano mu nasledstvo.“
Knjiga o Jovu 20:1-29 Нови српски превод (NSP)
А Софар из Намата је одговорио овим речима: „Ако је тако, немирне ме мисли моје терају да одговорим, јер у мени ври. Увређен сам прекором који сам чуо, па сад узвраћам у духу мог разумевања. Елем, знаш ли да је тако од давнина, од како је људски род на земљу стављен: прекратка је радост зликоваца и за часак срећа безбожника. Све и да се стасом дигне до небеса, да му глава облаке досегне, исхлапиће довека ко сопствени измет, и питаће: ’Где је?’, они што су га виђали. Попут сна ће испарити и неће га наћи, прогнаће га као ноћно привиђење. Око које га је гледало видети га више неће; завичај га његов више неће видети. Његови ће се синови додворавати сиромасима, а он ће рукама својим враћати од богатства свога. Кости су му пуне младалачке снаге која ће са њиме у прах лећи. Нека му је и слатко зло у устима његовим, што га скрива под језиком својим; нека га штеди, нека га не пушта, нека га под непцем растапа; та његова храна у цревима, у утроби његовој ће се претворити у отров кобре. Повратиће из стомака свога благо прогутано, Бог ће му га избацити. Отров кобри сиса, убиће га језик отровнице. У потоке гледати неће, у брзаке река од меда и масла. Вратиће шта је отео, неће моћи то да прогута; уживати неће добра своје трговине. Јер је тлачио и запостављао сиромахе, харао је кућу коју зидао није. Његов стомак не зна шта је доста, спокоја му нема у ономе за чим жуди. Неће имати шта више да прождере и зато му имање неће потрајати. И када буде пун обиља биће у невољи, стићи ће га рука сваког страдалника. Али док буде пунио стомак свој, Бог ће му послати пламен гнева свога, као кишу на црева његова. И док бежи од гвозденог оружја, пробошће га стрела лука бронзанога. Када је извуче, када му изађе из леђа и ко муња из жучи његове, доћи ће на њега ужас. Сва је тама сачувана за његово благо, прождраће га пламен нераспирен, зло нанеће преживелом шатора његовог. Небеса ће разоткрити његову кривицу, земља ће се подићи на њега. Поплављена биће летина куће његове, отплављена у дан Божијега гнева. Таква је од Бога судбина за зликовца, богомдано му наследство.“
Knjiga o Jovu 20:1-29 Sveta Biblija (SRP1865)
A Sofar Namaæanin odgovori i reèe: Zato me misli moje nagone da odgovorim, i zato hitim. Èuo sam ukor koji me sramoti, ali æe duh iz razuma mojega odgovoriti za me. Ne znaš li da je tako otkako je vijeka, otkako je postavljen èovjek na zemlji, Da je slava bezbožnijeh za malo i radost licemjerova za èas? Da bi mu visina doprla do neba, i glava se njegova dotakla oblaka, Nestaæe ga zasvagda kao kala njegova; i koji ga vidješe reæi æe: kuda se djede? Kao san odletjeæe, i neæe se naæi, i išèeznuæe kao noæna utvara. Oko koje ga je gledalo neæe više, niti æe ga više vidjeti mjesto njegovo. Sinovi njegovi umiljavaæe se siromasima i ruke æe njegove vraæati što je oteo. Kosti æe njegove biti pune grijeha mladosti njegove, i oni æe ležati s njim u prahu. Ako mu je i slatka u ustima zloæa i krije je pod jezikom svojim, Èuva je i ne pušta je, nego je zadržava u grlu svom, Ipak æe se jelo njegovo pretvoriti u crijevima njegovijem, postaæe u njemu jed aspidin. Blago što je proždro izbljuvaæe, iz trbuha njegova istjeraæe ga Bog. Jed æe aspidin sisati, ubiæe ga jezik gujinji. Neæe vidjeti potoka ni rijeka kojima teèe med i maslo. Vratiæe muku, a neæe je pojesti; prema blagu biæe promjena, i neæe se radovati. Jer je tlaèio i ostavljao uboge, kuæe je otimao i nije zidao. Jer nije nigda osjetio mira u trbuhu svom, ni što mu je najmilije neæe saèuvati. Ništa mu neæe ostati od hrane njegove. Zato ne može dobro njegovo trajati. Kad se ispuni izobilje njegovo, tada æe biti u nevolji; sve ruke nevoljnijeh udariæe na nj. Kad bi napunio trbuh svoj, poslaæe na nj Bog jarost gnjeva svojega, i pustiæe je kao dažd na njega i na jelo njegovo. Kad stane bježati od oružja gvozdenoga, prostrijeliæe ga luk mjedeni. Strijela puštena proæi æe kroz tijelo njegovo, i svijetlo gvožðe izaæi æe iz žuèi njegove; kad poðe, obuzeæe ga strahote. Sve æe tame biti sakrivene u tajnim mjestima njegovijem; proždrijeæe ga oganj neraspiren, i ko ostane u šatoru njegovu zlo æe mu biti. Otkriæe nebesa bezakonje njegovo, i zemlja æe ustati na nj. Otiæi æe ljetina doma njegova, rastoèiæe se u dan gnjeva njegova. To je dio od Boga èovjeku bezbožnomu i našljedstvo od Boga za besjedu njegovu.