Knjiga propovednikova 2:15-26 - Compare All Versions

Podeli

Зато рекох у срцу свом: „Исто ће ме снаћи као и безумника. Зашто тежим мудрости?” Онда рекох у срцу свом: „И то је ништавило.” Неће се спомињати довека ни мудрац ни безумник. У будућим данима све је заборављено. Ех, мудрац умире као и безумник. Зато омрзнух живот јер ми се учини безвредно све што се ради под сунцем. Све је ништавило и трчање за ветром. Омрзнух сав свој труд под сунцем јер га остављам човеку који долази после мене. Ко зна да ли ће он бити мудар или безуман? Па, ипак, он ће управљати свим трудом мојим, у који сам уложио напор и мудрост своју под сунцем. И то је ништавило. Тако се разочара срце моје у све напоре моје око којих се трудих под сунцем. Човек се труди мудро, са знањем и успехом, и оставља то човеку који се око тога није трудио. И то је ништавило и зло велико. Шта има човек од свег напора и труда срца свог којим се мучи под сунцем? Сви његови дани су мучни и његови послови велика брига. Ни ноћу не мирује срце његово. И то је ништавило. Нема ништа боље човеку него да једе и пије и да буде задовољан послом својим. Видех да и то долази из Божје руке. Ко је више јео и уживао од мене? Он даје човеку који је пред њим добар мудрост, знање и радост. Грешнику даје муку да сабира и сакупља и да то да оном који је добар пред Богом. И то је ништавило и трчање за ветром!

Помислих: »Безумников усуд стићи ће и мене. Шта, дакле, имам од тога што сам толико мудар?« И рекох: »И то је испразност.« Јер, мудрога не памте дуго, баш као ни безумника, јер обојица ће бити заборављени после неког времена. Авај, и мудар човек мора да умре као и безумник. Тако замрзех живот, јер ми је било мучно све што се догађа под сунцем. Све је испразност – трчање за ветром. Замрзех све око чега сам се мукотрпно трудио под сунцем, јер ћу све морати да оставим свом наследнику. Ко зна хоће ли он бити мудар или безуман? А ипак ће он располагати свиме у шта сам ја уложио свој мукотрпни труд и умеће под сунцем. И то је испразност. Тако почех да очајавам над свим својим мукотрпним трудом под сунцем. Јер, човек се мукотрпно труди с мудрошћу, знањем и вештином, а онда све што има мора да остави неком ко се око тога није трудио. И то је испразност и велико зло. Шта човек има од свега свог мукотрпног труда и настојања под сунцем? Сви његови дани су јадни, а посао му паћење. Чак ни ноћу му се ум не смирује. И то је испразност. Нема ништа боље за човека него да једе и пије и налази задовољство у свом мукотрпном труду. Видео сам да и то долази од Бога. Јер, без њега, ко би могао да једе или да нађе задовољство? Ономе ко му је по вољи, Бог даје мудрост, знање и радост, а грешнику даје задатак да сакупља и гомила богатство да би га предао ономе ко је Богу по вољи. И то је испразност – трчање за ветром.

I kazao sam u svom srcu: „Sudbina bezumnika će i mene zadesiti, pa čemu onda tolika moja mudrost?“ Još sam se vajkao u svom srcu: „I to je prolazno!“ Jer sećanje na mudroga ne traje duže od sećanja na bezumnoga, jer će se sve zaboraviti u danima koji stižu. I – avaj – mudri će umreti baš kao i bezumnik! I tako mi je život omrznuo i ono što se pod kapom nebeskom radi postalo mi je mučno. Jer, sve je prolazno i jurenje vetra. Da, omrznuo sam sav svoj mukotrpan rad i trud pod kapom nebeskom, jer ga ostavljam svome nasledniku. I ko zna hoće li on mudar ili lud da bude? Tek, naslediće sav moj trud koji sam uložio i u kom sam mudar bio pod kapom nebeskom. Ali i to je prolazno. Počeo sam da očajavam u srcu nad svim uloženim trudom pod kapom nebeskom. Jer, neko se trudio mudro, sa znanjem i veštinom, i prepušta to onome ko nema udela u tome. Baš je i to prolazno i zlo je veliko. Šta vrede čoveku sav njegov trud i napor njegovog srca kojima mukotrpno radi pod kapom nebeskom? Jer, muči se sve svoje dane i strepi zbog svojih obaveza, pa mu ni noću srce ne miruje. I to je prolazno. Ništa bolje nema za čoveka nego da jede i pije, da mu duša uživa dobro njegovog truda. Naime, shvatio sam da je i to iz ruke Božije. A ko je to jeo i ko se nauživao mimo njega? Jer Gospod svakome bogougodniku daje mudrost, znanje i radovanje. Grešniku daje zadatak da sabira, da skuplja i to da bogougodniku. A to je prolazno i jurenje vetra.

И казао сам у свом срцу: „Судбина безумника ће и мене задесити, па чему онда толика моја мудрост?“ Још сам се вајкао у свом срцу: „И то је пролазно!“ Јер сећање на мудрога не траје дуже од сећања на безумнога, јер ће се све заборавити у данима који стижу. И – авај – мудри ће умрети баш као и безумник! И тако ми је живот омрзнуо и оно што се под капом небеском ради постало ми је мучно. Јер, све је пролазно и јурење ветра. Да, омрзнуо сам сав свој мукотрпан рад и труд под капом небеском, јер га остављам своме наследнику. И ко зна хоће ли он мудар или луд да буде? Тек, наследиће сав мој труд који сам уложио и у ком сам мудар био под капом небеском. Али и то је пролазно. Почео сам да очајавам у срцу над свим уложеним трудом под капом небеском. Јер, неко се трудио мудро, са знањем и вештином, и препушта то ономе ко нема удела у томе. Баш је и то пролазно и зло је велико. Шта вреде човеку сав његов труд и напор његовог срца којима мукотрпно ради под капом небеском? Јер, мучи се све своје дане и стрепи због својих обавеза, па му ни ноћу срце не мирује. И то је пролазно. Ништа боље нема за човека него да једе и пије, да му душа ужива добро његовог труда. Наиме, схватио сам да је и то из руке Божије. А ко је то јео и ко се науживао мимо њега? Јер Господ свакоме богоугоднику даје мудрост, знање и радовање. Грешнику даје задатак да сабира, да скупља и то да богоугоднику. А то је пролазно и јурење ветра.

Zato rekoh u srcu svom: Meni će biti kao bezumniku što biva; šta će mi dakle pomoći što sam mudar? I rekoh u srcu svom: i to je taština. Jer se neće spominjati mudrac kao ni bezumnik do veka; jer što sada jeste, sve se zaboravlja posle, i mudrac umire kao i bezumnik. Zato mi omrze život, jer mi nije milo šta biva pod suncem, jer je sve taština i muka duhu. I omrze mi sav trud moj oko kog se trudih pod suncem, jer ću ga ostaviti čoveku koji će nastati nakon mene. I ko zna hoće li biti mudar ili lud? I opet će biti gospodar od svega truda mog oko kog se trudih i mudrovah pod suncem. I to je taština. Zato dođoh na to da mi srce izgubi nadanje o svakom trudu oko kog se trudih pod suncem. Jer ima ljudi koji se trude mudro i razumno i pravo, pa to ostavljaju u deo drugom koji se nije trudio oko toga. I to je taština i veliko zlo. Jer šta ima čovek od svega truda svog i od muke srca svog, koju podnosi pod suncem? Jer su svi dani njegovi muka, a poslovi njegovi briga; ni noću se ne odmara srce njegovo. I to je taština. Nije li, dakle, dobro čoveku da jede i pije i da gleda da mu je duši dobro od truda njegovog? Ja videh i to da je iz ruke Božije. Jer ko je jeo i uživao više nego ja? Jer čoveku koji Mu je po volji daje mudrost i razum i radost, a grešniku daje muku da sabira i skuplja da da onome koji je po volji Bogu. I to je taština i muka duhu.