Knjiga propovednikova 1:5-15 - Compare All Versions

Podeli

Sunce izlazi, sunce zalazi, žuri na svoje mesto odakle izlazi. Vetar ide na jug i kruži na sever, kovitla li kovitla, da se ponovo kružeći vrati. Sve reke u more teku, a more nije puno; i tamo odakle teku reke, vraćaju se da opet teku. Sve je to zamorno i niko to ne može da iskaže. Oko se nije nagledalo i uho se nije zasitilo slušanja. Jer šta se već zbilo, opet će da se zbude; i šta se radilo, opet će da se radi. Baš ništa novo nema pod kapom nebeskom. Zar ima nečeg da neko kaže: „Vidi, ovo je novo.“ Već od davnina, pre nas toga je bilo. Nema sećanja na ono prošlo, kao što nema sećanja kod onih koji tek dolaze na ono što još nije došlo. Ja, propovednik, bio sam car izrailjski u Jerusalimu. Elem, srcem sam se predao proučavanju i mudrom istraživanju svega što se zbiva pod nebesima. A to je tegoban zadatak koji je Bog dao ljudima da se njime bave. Posmatrao sam sva dela koja se čine pod kapom nebeskom – i gle – sve je prolazno i jurenje vetra! Ono što je krivo ne može da se ispravi i ono čega nema ne može da se izbroji.

Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi. Vetar ide na jug i obrće se, i u obrtanju svom vraća se. Sve reke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku. Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati. Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo? Već je bilo za vekova koji su bili pre nas. Ne pominje se šta je pre bilo; ni ono što će posle biti neće se pominjati u onih koji će posle nastati. Ja propovednik bejah car nad Izrailjem u Jerusalimu. I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega. Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu. Šta je krivo ne može se ispraviti, i nedostaci ne mogu se izbrojati.

Сунце изађе и зађе, па хита назад, на место одакле излази. Ветар дува на југ, па окрене на север, витла уоколо-наоколо, па опет назад. Све реке теку у море, а море се не препуни. Одакле реке долазе, онамо се и враћају. Све је заморно, толико да не може да се искаже. Око не може да се нагледа, ни ухо да се наслуша. Што је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити – нема ништа ново под сунцем. Има ли ишта за шта би се могло рећи: »Гле, ово је ново!«? И то је већ било, давно пре нашег времена. Нема сећања на оно што је било пре, нити ће бити сећања на оно што ће тек бити међу онима који ће бити после. Ја, Проповедник, био сам цар над Израелом у Јерусалиму. Одлучио сам да истражим и испитам, помоћу мудрости, све што се чини под небом. Какав је тежак задатак Бог дао људима да се с њим муче! Видео сам све што се чини под сунцем: све је испразност – трчање за ветром. Што је криво, не може да се исправи; чега нема, не може да се изброји.

Сунце излази, сунце залази, жури на своје место одакле излази. Ветар иде на југ и кружи на север, ковитла ли ковитла, да се поново кружећи врати. Све реке у море теку, а море није пуно; и тамо одакле теку реке, враћају се да опет теку. Све је то заморно и нико то не може да искаже. Око се није нагледало и ухо се није заситило слушања. Јер шта се већ збило, опет ће да се збуде; и шта се радило, опет ће да се ради. Баш ништа ново нема под капом небеском. Зар има нечег да неко каже: „Види, ово је ново.“ Већ од давнина, пре нас тога је било. Нема сећања на оно прошло, као што нема сећања код оних који тек долазе на оно што још није дошло. Ја, проповедник, био сам цар израиљски у Јерусалиму. Елем, срцем сам се предао проучавању и мудром истраживању свега што се збива под небесима. А то је тегобан задатак који је Бог дао људима да се њиме баве. Посматрао сам сва дела која се чине под капом небеском – и гле – све је пролазно и јурење ветра! Оно што је криво не може да се исправи и оно чега нема не може да се изброји.

Сунце излази, Сунце залази и опет хита ка месту одакле је изашло. Ветар иде на југ, окреће се на север, ковитла се, ковитла, и враћа се новом кружењу. Све реке теку у море, а море се не препуњује. Одакле теку реке, опет се тамо враћају. Све речи су мучне да се не могу исказати. Око се не може нагледати, а уво се не може наслушати. Шта је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити, и нема ничег новог под сунцем. Постоји ли нешто за шта би се рекло: „Види, ово је ново!” То је већ било у временима која су за нама. Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати код оних који после буду. Ја, проповедник, био сам цар Израиљев у Јерусалиму. Управио сам срце своје да истражује и разаберем мудрост у свему што бива под небом. Тај мучан посао даде Бог синовима људским да се тиме муче. Гледао сам све шта се ради под сунцем, а, гле, све је ништавило и трчање за ветром. Што је криво, не може се исправити, чега нема, не може се избројати.