Pesma nad pesmama 2:4-16

Uneo me je u kuću vina, ljubav je njegova zastava nada mnom. Krepite me suvim grožđem, jabukama me osvežite, jer sam od ljubavi klonula. Levica mu je pod glavom mojom, a desnicom me grli. Ćerke jerusalimske, zaklinjem vas lanadima i košutama poljskim, ne budite i ne dižite moju ljubav dok joj se ne prohte. Čuj glasa voljenog moga! Evo, dolazi, poskakuje po brdima i gore preskače. Kao gazela i kao srndać moj je voljeni. Gle, eno ga stoji iza našeg zida, proviruje sa prozora, kroz rešetke gleda. A moj voljeni mi odgovori, reče mi: „Ustani, voljena moja, dođi, najlepša moja! Evo, zima je prošla i kiša uminu, prođe. Zemlja je procvetala, stiže vreme orezivanja, po našoj se zemlji čuje cvrkut grlice. Plodovi rani pupe na smokvinom stablu, vinogradi cvatu i mirisom odišu. Ustani i dođi, o, voljena moja, dođi!“ Golubice moja u raselini stene, zaklonjena u vrleti. Daj mi da ti vidim lice! Daj mi glasa da ti čujem, jer je glas tvoj meden i lice je tvoje ljupko. Lisice nam pohvatajte, lisičiće što satiru vinograde, jer naš je vinograd u cvatu. Moj je dragi moj i ja sam njegova, među ljiljanima on pase.