Rimljanima 8:12-25

Prema tome, braćo, nismo dužnici grešnoj prirodi da po njoj živimo. Jer ako živite po grešnoj prirodi, morate da umrete. Ali, ako Duhom usmrtite svoja telesna dela, živećete. Oni, naime, koje vodi Duh Božiji, sinovi su Božiji. Jer, vi niste primili duha robovanja da opet strahujete, nego Duha usinovljenja, čijim posredovanjem vapimo: „Ava, Oče!“ Sâm Duh potvrđuje sa našim duhom da smo deca Božija. A ako smo deca, onda ćemo od Boga primiti u posed što je obećao, a s Hristom primiti što njemu pripada. A pošto s Hristom trpimo, s njime ćemo učestvovati u slavi. Smatram, naime, da patnje koje nas trenutno snalaze nisu ništa u poređenju sa slavom koja ima da se otkrije na nama. Jer, čitava tvorevina s čežnjom iščekuje da se pokaže slava Božijih sinova. Tvorevina je potčinjena prolaznosti, i to ne svojevoljno, nego po volji onoga koji ju je potčinio, u nadi da će i ona sama biti oslobođena ropstva propadljivosti, radi slobode i slave dece Božije. Znamo, naime, da čitava tvorevina uzdiše i muči se sve do sada, kao žena na porođaju. I ne samo tvorevina, nego i mi koji imamo Duha kao prvi od Božijih darova, takođe uzdišemo očekujući usinovljenje, otkupljenje svoga tela. Nadom smo, naime, spaseni. A nada koja se vidi nije nada. Jer, onaj koji vidi, čemu da se nada? Ali, ako se nadamo onome što ne vidimo, to onda strpljivo očekujemo.