Psalmi 107:4-32

Tek, tumarali su po pustinji, po bespuću i nisu našli mesto da se skrase. A bili su i gladni i žedni, dušu svoju da ispuste. Gospodu su zavapili u čemeru svome i on ih je izbavio od njihovih muka! Ravnim putem ih je poveo da se skrase, da se skuće. Nek Gospoda oni hvale za njegovu milost, za čudesa nad potomcima ljudi! Jer on poji grlo žednom, dobrim siti dušu gladnom. Čame u mraku, u tami; okovani i bedom i gvožđem; jer Božijim rečima prkose, prezreli su savet Svevišnjega. A on im je patnjom srca ponizio; srljali su, a pomoći niotkuda. Gospodu su zavapili u čemeru svome i on ih je spasao od njihovih muka! Izveo ih je iz mraka, iz tame, okove im polomio. Nek Gospoda oni hvale za njegovu milost, za čudesa nad potomcima ljudi! Jer je on razbio bronzana vrata, izlomio gvozdene vratnice. Pobudališe zbog svojih prestupničkih puteva, mučiše se zbog svojih krivica. Duši im se sva hrana zgadila i do samih vrata smrti su pristigli. Gospodu su zavapili u čemeru svome i on ih je spasao od njihovih muka! Reč svoju im je poslao, pa su ozdravili; iz raka njihovih ih je izvukao. Nek Gospoda oni hvale za njegovu milost, za čudesa nad potomcima ljudi! Nek žrtvuju žrtve zahvalnice; nek mu dela objavljuju, neka kliču! Oni što su morem brodovima plovili, što su trgovali na velikim vodama; oni su videli dela Gospodnja, njegova čudesa u dubini; kada je zapovedio, vetru naredio da talase mora oluja podigne. I oni se dižu do nebesa, lome se do dubina, pa im se duša topi od zebnje. Ljuljaju se, teturaju ko pijani, nestaje im sva veština. Gospodu su zavapili u čemeru svome i on ih je izveo iz njihovih muka! Oluju je umirio i talasi mora utihnuše. A kada se stišaju, pomorci se raduju; on ih vodi do željene luke. Nek Gospoda oni hvale za njegovu milost, za čudesa nad potomcima ljudi! Neka ga uzdižu na narodnom saboru i neka ga slave u starešinskom zboru!