Knjiga Nemijina 4:1-14

A kada je Sanavalat čuo da obnavljamo zid, plamteo je od besa i jako se razgnevio, pa se rugao Jevrejima. Rekao je ispred svoje braće i samarijske vojske: „Šta to rade ti jadni Jevreji? Hoće li da ga obnove? Hoće li da žrtvuju? Hoće li da završe za dan? Hoće li da ožive to kamenje iz gomile ruševina i onog što je spaljeno?“ A Tovija Amonac, koji je stajao kraj njega, reče: „Pa na to što oni zidaju da se i lisica popne, srušiće zid od njihovog kamenja!“ „Čuj, o, Bože naš, kako nas preziru! Uzvrati im njihovu sramotu na njihovu glavu i daj im da budu plen u zemlji ropstva. Ne pokrivaj njihovu krivicu i neka im gresi njihovi pred tobom ne budu izbrisani, jer su te gnevili pred graditeljima.“ I mi smo gradili zid i on je bio sastavljen do polovine, jer je narod imao srce za posao. A kada su Sanavalat, Tovija, Arapi, Amonci i Azoćani čuli da obnova jerusalimskog zida napreduje, da su njegovi provaljeni delovi počeli da se zatvaraju, silno su se razgnevili. Svi su skovali zaveru da zajedno zarate protiv Jerusalima i naprave nam pometnju. Ali mi smo se pomolili našem Bogu i postavili smo danonoćne straže zbog njih. Ipak, Jevreji su govorili: „Klonula je snaga nosačima, ruševina je previše, a mi nismo u stanju da obnovimo zid!“ Još su naši zlotvori govorili: „Neće ni znati, neće ni videti dok ne banemo među njih, pobijemo ih i okončamo im posao!“ I dogodilo se da su došli Jevreji koji žive pored njih, pa su nam deset puta dojavili: „Dolaze na vas iz svih mesta u koja ćete se vratiti k nama!“ A ja sam na najnižim položajima, iza zida i na otvorenim mestima, rasporedio ljude po porodicama. Postavio sam ih sa mačevima, kopljima i lukovima. Kada sam sve pogledao, ustao sam i rekao glavarima, dostojanstvenicima i ostalom narodu: „Ne plašite ih se! Setite se Gospoda, velikog i strašnog i borite se za svoju braću i svoje sinove, za svoje ćerke, svoje žene i svoje domove.“