1. Mojsijeva 29:1-14

Jakov nastavi putovanje i dođe u zemlju naroda istoka. Odjednom spazi bunar u polju. Oko njega su plandovala tri stada ovaca, jer su ih pojili s tog bunara. Na bunaru je bio navaljen veliki kamen. Kada bi se stada okupila, pastiri bi odvaljali kamen s otvora i napojili ovce. Potom bi vratili kamen na svoje mesto, na otvor bunara. Jakov ih upita: „Odakle ste, braćo moja?“ „Iz Harana smo“ – odgovoriše oni. „Poznajete li Nahorovog sina Lavana?“ – ponovo ih upita Jakov. Oni odgovore: „Poznajemo.“ „Je li dobro?“ – nastavi Jakov. „Dobro je – odgovore pastiri. Evo, njegova ćerka, Rahilja, upravo dolazi sa stadom.“ Jakov reče: „Dan je još u punom jeku. Nije vreme da se okupe stada. Napojite ovce i izvedite ih na pašu.“ Oni odgovoriše: „Ne možemo dok se ne okupe ostala stada i dok pastiri ne odvaljaju kamen s otvora bunara. Onda ćemo napojiti stada.“ Dok je on još razgovarao sa njima, dođe Rahilja sa ovcama svoga oca; bila je, naime, pastirica. Kad je Jakov video Rahilju, ćerku Lavana, brata njegove majke i njegove ovce, pristupio je bunaru i odvaljao kamen s njega, te je napojio ovce svoga ujaka Lavana. Onda je poljubio Rahilju i glasno zaplakao. Zatim je rekao Rahilji da je on sinovac njenog oca Lavana a sin Revekin. Na to ona otrči i obavesti svoga oca. Kad je Lavan čuo vest o Jakovu, sinu svoje sestre, potrčao mu je u susret, pa ga je zagrlio i poljubio. Zatim ga je doveo u svoju kuću. Jakov je potom ispričao Lavanu o svemu što mu se dogodilo. Na to je Lavan rekao: „Ti si stvarno moja kost i moje telo!“