2. Knjiga o carevima 6:24-33

Posle nekog vremena, aramejski car Ven-Adad, skupi svu svoju vojsku, pa krene i opkoli Samariju. U Samariji je zbog opsade zavladala velika glad. Jedna magareća glava se prodavala za osamdeset srebrnih šekela, a četvrtina kava golubijeg izmeta za pet srebrnih šekela. Kad je izrailjski car prolazio pokraj zidina, jedna žena povika k njemu: „Pomagaj, gospodaru moj care!“ On reče: „Ako ti Gospod ne pomaže, kako ću ti ja pomoći? Nečim sa gumna, ili iz kace? Kakva te muka muči?“ – upita car. Žena odgovori: „Ova žena mi je rekla: ’Daj svoga sina da ga pojedemo danas, a moga sina ćemo pojesti sutra.’ Tako smo skuvale mog sina i pojele ga. Ali kad sam joj sledećeg dana rekla: ’Daj tvoga sina da ga pojedemo’, ona je sakrila svoga sina.“ Kad je car čuo reči ove žene, on razdra svoju odeću. Kad je hodao po zidinama, narod je video da ispod, na svom telu, nosi kostret. On reče: „Neka mi Bog učini tako, i još više, ako danas glava Safatovog sina Jeliseja ostane na njemu!“ A Jelisej je sedeo u svojoj kući zajedno sa starešinama. Car je poslao čoveka pred sobom, ali pre nego što je glasnik došao k njemu, on reče starešinama: „Vidite li da je onaj krvnik poslao nekoga da mi odseče glavu? Pazite! Kad glasnik dođe, vi zatvorite vrata i odbijte ga od vrata. Ne čuje li se to korak njegovog gospodara za njim?“ Dok je on još govorio, gle, glasnik siđe k njemu i reče: „Ova nevolja je od Gospoda! Čemu još da se nadam od Gospoda?“